Romski
Evropska unija ima jedan dugogodišnji refleks: kada nema snage da pokaže zube velikima, vrlo rado ih oštri na manjima. Amerika, Kina, Rusija to su za EU tvrdi zalogaji. Balkan je mekan. Uvijek je bio. Danas se, doduše, zove „Zapadni Balkan“, kao da je rebranding dovoljan da se zaboravi suština.
Priča o evropskim integracijama baš tu na Balkanu traje duže od zlatnog pira. Stalno smo „na redu“, samo se red ne pomjera. U međuvremenu, na granicama skeniramo otiske, lice i rožnjaču, ulazimo ograničeno, izlazimo sumnjivo, a tretman profesionalnih vozača sve više liči na administrativnu verziju „vidiš li ti gdje si došao ?“.
Paradoks je savršen: naši prevoznici dovoze robu iz EU, onu istu robu na kojoj EU zarađuje ali im se istovremeno objašnjava da su problem. Da su potencijalni azilanti. Sigurnosni rizik. Turisti s kamionom. A onda se neko u Briselu čudi zašto lanci snabdijevanja pucaju.
Pravilo 90/180 je birokratski haiku: tri mjeseca radiš, tri mjeseca nestani. Ako želiš da sistem funkcioniše, zaposli duplo više ljudi kojih ionako nema. Ako ne možeš, zatvori firmu. Slobodno tržište, evropske vrijednosti, ali s fusnotom: ne važi jednako za sve.
Zanimljivo je da su izuzeci napravljeni za željeznički, morski i avio-saobraćaj, ali drumskim putem ide 94 posto robe. Upravo tu je zabrana. Nije greška. To je dizajn.
I dok se političarima ovdje prodaje ista mantra o „kompleksnosti pitanja“, istovremeno se dogovaraju nove lokacije za EU trgovačke lance, dok domaći trgovci nabijaju marže, potrošači se uče da je skupo normalno stanje.
Zato su blokade neminovne. Da, biće skuplje u granapima. Da, biće nervoze. Ali prvi put nakon dugo vremena, neko je odlučio da ne bude samo tiha logistička pozadina evropskog konzumerizma. Prevoznici ne traže privilegije. Traže da ih se zove onim što jesu, a jesu profesionalci, a ne migranti za volanom.
EU zna ko su oni. Ima CEMT dozvole, ima registarske tablice, ima ugovore o radu. Zna firmu, zna vozilo, zna vozača. I onda se opet pravi blesava.
Ako EU želi da Balkan ostane tržište, a ne skladište frustracija, moraće da čuje ovu škripu kočnica na granicama. Ne iz solidarnosti, nego zbog vlastitog interesa.
Jer Balkan je možda mali.
Ali je gladan.
A gladni ljudi, kad im zatvoriš put, vrlo brzo nauče da blokiraju tuđi.
